Megaezofagus je poremećaj koji se karakteriše smanjenim motilitetom i dilatacijom (proširenjem) ezofagusa. 

Ezofagus ili jednjak je mišićna cev koja povezuje ždrelo sa stomakom, a glavna uloga mu je transport hrane i tečnosti od ždrela do stomaka. Kada jednjak funkcioniše normalno, hrana u ustima stimuliše nerve koji šalju signale u centar za gutanje u moždanom stablu koje izaziva refleks gutanja. 

S obzirom da je kod megaezofagusa motilitet jednjaka smanjen ili nepostojeći, hrana i tečnost se zadržavaju u jednjaku. 

Ovaj poremećaj je češći kod pasa nego kod mačaka, a može biti urođen ili stečen. 

Urođeni se najčešće javlja kod foks terijera i minijaturnih šnaucera, a prvi simptomi su pojava regurgitacije u periodu kada se štenci prebaciju sa majčinog mleka na čvrstu hranu. 

Za razliku od urođenog, stečeni se javlja kasnije u životu, a najveću predispoziciju imaju sledeće rase: nemački ovčar, danska doga, njufaundlender, irski seter, šar-pej, labrador retriver i hrt, a kod mačaka sijamska rasa. 

Najupečatljiviji simptom je regurgitacija hrane i tečnosti. Regurgitaciju moramo razlikovati od povraćanja. Povraćanje je aktivna radnja u kojoj učestvuju jednjak, ždrelo, trbušna presa i td., i odlikuje se naporom. Dok je regurgitacija pasivna i sadržaj se prosto “prelije” iz usne duplje. 

Kao posledica regurgitacije, često se javlja respiraciona pneumonija koja se odlikuje iscetkom iz nosa, kašljem i otežanim disanjem. 

S obzirom da veliku količinu obroka ovakve životinje regurgitiraju, mala količina hrane zapravo dospe u želudac, pa kao posledicu imamo mršavljenje i slab rast i razvoj. 

Pored ovih simptoma mogu se javiti još i: pojačano lučenje pljuvačke, neprijatan zadah iz usta, pojačan apetit ili smanjen apetit. 

Megaezofagus sam po sebi nije bolest, on je posledica drugih poremećaja. Najčešće se uzrok ne može identifikovati pa se tada označava kao idiopatski, dok u drugim slučajevima može biti posledica miastenije gravis, tumora jednjaka, stranog tela, zapaljenja jednjaka, trovanja ili parazita. 

U svrhu dijagnostike, vaš veterinar će vas detaljno ispitati o istoriji i simptomima koje ste zapazili. Takođe je neophodno uraditi rutinske pretrage iz krvi i urina, kako bi se eventualno utvrdio sam uzrok i isključili dodatni problemi. Pored ovoga, takođe je potrebno uraditi rentgenski snimak grudnog koša kako bi se procenio obim poremećaja, isključilo potencijalno strano telo, mase, i pregledala pluća zbog potencijalne aspiracione pneumonije. 

Nakon sprovedene dijagnostike, pristupa se lečenju. Cilj terapije je da se otkloni osnovni uzrok ako je otkriven. Takođe je bitno da se podmire energetske potrebe obolele životinje što se postiže visoko energetskom hranom podeljeno u više manjih obroka dnevno iz izdignutih činija za hranjenje, a nakon hranjenja je neophodno životinju držati u uspravnom položaju 10-15 min. Ovime se poboljšava i ubrzava prolaz sadržaja kroz jednjak uz pomoć gravitacione sile. Pored posebnog režima ishrane, vaš veterinar će, u skladu sa slučajem, uvesti i medikamentoznu terapiju. Takođe, ako postoji aspiraciona pneumonija, neophodno je uvesti antibiotsku terapiju. 

Većina pasa mora da prima doživotnu terapiju uz poseban režim ishrane i nege. Prognoza zavisi od mnogo faktora, a najlošija je za životinje sa urođenim oblikom i onih kod kojih postoji aspiraciona pneumonija i druge komplikacije. 

Renata Čolić 

DVM, Ordinacija Darvin